Page 85 - Kalendar_2017

33-121_Layout 1 2016.11.04. 11:51 Page 83

MBP: Čojek sidio na njoje, na aždaji, pa je reko:
– Nekate ju dirat. Kako je ona snišla, tako će i otić.
Tako je i bilo, ošla je natrag. Nije grmilo, samo se zrak uskovitlo. Nikog nikad nije odne-
la. Jednu glavu imala. I Stipa Pečuvac je dolazio iz groba. Od njega su mlogo pripovidali.
Viđali su da dođu đavli, pa na hintovu dođu zarad njega. Njegova žena imala brata.
Požgajini su. Ona se već nudila njima spavat, već stra je došo u nju. A taj brat će probat
sestri doć spavat, da čuje, pa kad on, a Stipa zbilja ide, a on onda gvozdene vile pa njeg
ubo u livu nogu, tako vriž kolina. Kad će ga opet ubost, a Stipa će:
– Milko – tako ga zvo jel je ženin brat. – Neka, Milko, neću više dolazit. Ni dobro tamo,
al više vam neću smetat.
Taj više posli nije dolazio. Ošo je natrag u groblje. Dolazio je jel je mlogo kro, ni imo
mira ni na onom svitu. A zbilja! Još jedanput su ga vidili. I naša strina ga vidila. Kaže lip
dan, a najedanput hu-hu, vitar jaki, razno jim snopove. Onda vriž njevi glava proletila
aždaja, a na njoj sidio taj Stipa Pečuvac. Vala krast išo. Iz aždaje vatra bukti.
Moja mama još divojka bila. Bio niki Mutavdžijin, Pera jel Pava, pa njemu žena ni
pušćala gajdati. On umre, naglo. Kuma i kum ga oprali, sprimili u najnovije ruvo. Cilu noć
se molju. Prvu noć kad ga saranili, a on evo ga, došo iz groba. Posli večere. Zgrabio gajde
pa na sokak. Žena se sva odrvenila, al viknila:
– Ajte, dico, napolje. Slušajte babin rog u oblaku!
Oni napolje i zbilja, odozgore čuju gajdanje i pivaniju. Pivaju baš njegovu pismu.
Zbilja tako bilo. Čula sva obitelj, i komšije.
Matija Žužićev, cenzor, obnoć je išo, na Ledinki, a on vidi po pol puta iđe ništa. Ništa
nije virovo. On sto u vrata, dok to ne prođe. Uplašio se. A to kroz Veneciju ode upravo na
groblje, u bilom sprimita, u pola noći. Kad taj već ošo, onda je smio izać. Sutradan ode
Matija na groblje, pa opazi bilu aljinu kraj jednog križa, a grob izrivan. To bio grob bab’-
Anke Mijuckove. Kažu da je u mladosti ogovarala svekrvu, zato ni imala mira u grobu. Kad
su misu dali za nju, ni više dolazila.

Pokop

Jesu li štogod stavljali na pokojnikov križ?
MH: Kod nas su pleli šimšira ako je umrlo mlado čeljade.
MBP: Kod nas, davno kadgod, komadić od njegove košulje. Peškiriće male na grob
metnu ako kogod sa sela umre; onda smo znale da je to sa sela.
MH: Kad Ciganin umre, pratu ga, vodu pljuskaju za njim, bacaju za njim sve što ima
kod kuće.
MBP: Moj brat se oženio iz Kozara; umro im je dečko, dvanajst godina. Kad su njega
poneli, oma baci lonac, kantu; svi su obzvirali.
MH: Zemljane lonce bi polupali kad je malo umrlo.

Uročnjak, vrač, bajalice, pučka medicina

MBP: Tog Matije Golupkovog ujna, divanili su u ’no vrime, znala ureć. Bome, dicu urek-
nu. Moja mama, kaže, ona je take oče imala. Ona ni smila dite pomilovat jel vrlo bolesno
bude. I mi smo imali jednog strica, a on došo:

2017 Hrvatski kalendar 83