Page 84 - Kalendar_2017

33-121_Layout 1 2016.11.04. 11:51 Page 82

Mora

MBP: Moj sin kad mu se dečko rodio. Nabaška spavo. Ošo u Vadu. Zvao je brata:
– De ti spavaj od kraja, a ja ću oduvara.
Njega poslušo. Potlim se on tužio da tako ništa dođe pa mu legne na prse, ni podanit
ne može ni viknit ne može. Nije smio od kraja spavat.
– Čujem i kad dođe, kad ide, hu, hu. Kokad diše vrlo i onda odjedanput ko da kamen.
I onda probaj viknit mamu, babu, nemam glasa dok ne otiđe. Ne mož se obranit.
Kaže da je ženska bila, kiku dugačku, sise ima. Legne na njeg pa mu sisa krv, snagu.
MH: To se zove mora, kazali su stari. Ta čoveka asniva, sisa ga. Posisa mu krv, jakost,
oslabi.
MBP: Metlu okrenit, što dol to gor, onda će ona tu ostat. Al nemaš snage ni za metlu
se latit.
MH: Kata, lugarska kći, da ja nju čuvam priko noći. I nju već dvaput sisala ta zla sila.
U ključanicu metnili smo bajunet njena oca. Psi laju, pa laju. Pet psiju je imala. Jako laju.
A to bajunet tako zvekni kokad je netko bacio, a ni nitko diro. Mesečaru sam to prepovi-
do. Ja sam mlogo put strado, umrt ću, zgnjest će me, ne znam šta ću. Uvik dođe, ne može
se obranit. Kad to dođe, ne zna se ništ.
MBP: I ja sam tako. Čujem kad će doć već, ko kamen na prsa.
MH: Nitko nije vidio, a to najviše oko polak noći.

Zmaj, mrtvaci

Tko se pojavljuje u obliku vatre?
MH: Pa zmaj. Zmaj je imo sedam sinova, pa je letev kroz oblake. To su svi, eto: Kraljević
Marko, ban Marjan, Toplica Milan, Guštin Perjan, pa vojvoda Janko, Ivo Sinjanin i Rajko
Ercegovac. Zmaj uvik sa vatrom dođe, kroz usta mu uvik vatra.
MBP: Čula sam. To su aždaje, je l’? U Kandi jedan je uvik išo u krađu sa zetom, pa tako
kad je umro, uvik je dolazio, dolazio, pa su ga viđali. Uplašili su se od njeg. Tako i smrdio je
kad se kraj njega prođe. Taj nikaki sumpor. U surčici je bio, i tako ide pogrbit. On je imo
zeta, pa na zeta ništa ni piso. Nakupio je zemlje i kojišta. To je krivo bilo stečeno. Onda on
došo zetu da ga on oslobodi. Da plati kake mise, šta li, a zet njem još opcovo.
– Šta si mi ostavio, ništa nisi mi piso! Ne trebaš mi! Neka mi ni doć!
Zet će njeg tuć, a taj pljesne dlanovima, pa doleti aždaja. On ju objaši, pa brez traga. Al
jedno vrime još izlazio iz groba. Znali smo jel mu je križ bio najerit, a grob izrivan. Kćer
popravi grob, al posli opet porivano. Onda jim Kukoljeva, Ive Jančića mama, kazala:
– Sedam šuva zemlje sa groba skinite, namećite mlogo trnja. Dole okreniti. Svetom
vodom poškropite, al tako ukriž, tri križa tako vodom svetom napravit. Onda donesite
nove zemlje, ilovače. U to zabodite trideset i tri dugačka gvozdena klinca. Na križ, njegov
drveni, obisite troje očenaše.
Tako oni učinili, pa taj, bome, više ni dolazio iz groba. Umro mu već i zet.
Prošencija išla sa Juda, oblak velik, zapušilo se. Iz oblaka štagod se spušćiva, pa kažu
da je aždaja snišla dole. Ona pribiva u oblaku. Digod proguta sitne ribe, žabice i posli kiše,
mlogo dalje, izbaci.
MH: Aždaju sam i ja vidio u oblaku. Živa bila, frco joj se rep. U Madžarboji kad sam bio.

82 2017 Hrvatski kalendar