Page 83 - Kalendar_2017

33-121_Layout 1 2016.11.04. 11:51 Page 81

onda već znav iz oni prepovidaka stari šta su prepovidali da ima vila. Jedna je bila vila u
kopranu, taki bijel ko snijeg, i, kaže, češljala se. Dugačka kika, al žuta, malo crvenkasta. Ko
svila ista. Kako se češlja, mlogo kike joj spadne. Ona njemu milo.
– Ladno mi je. Oćeš ti mene ogrnit svojom kabanicom?
On nju ogrne, a ona se češlja, češlja pa ga pogleđe pa mu se smiši. Kika joj spadne, al
oma naraste nova.
– De – kaže mu – pokupi moju pospadanu kiku.
On kupi, kupi, već mu puna šaka. Ona onda:
– Sklupči kiku.
Kad on napravio klupko, ona će:
– Sad ju vrlo stegni.
On steže, steže, a kad prste rastvorio, a u njegovoj šaki velik grumen zlata. Kad pogle-
do tamo, a vile nigdi. Nestala. Al kabanicu ostavila na grani. Tako se Pavo Kulašina posre-
ćio. Za zlato kupio dva lipa vranca i deset jutara najbolje zemlje, u Utrinama.
MBP: Kod nas je bio jedan Rus pa je pripovido da bila su dva brata, pa jedan ne radi
toliko i tako mu, kaže, sreća ide da u svačemu je uvik sretan. Obogatio se. A drugi brat,
kolko može, radi. Ima i svoju dicu, a ne može nikud u napridak ić. Študira. Ošo je u plani-
nu jedanput obnoć. A tu bratovljev vinograd je taki rodan, kaže, a moj nije, kaže. Šta to
sad može biti? Ide on malo pogledati u njegova brata vinograda. Kad on ošo, a tu lipa žena
se češlja. On nju pita:
– Ko si ti?
– E – kaže – ja sam sreća tvojega brata. Ti si tvoju sreću ostavio.
– A di sam ju ostavio?
– Eno, ono suvo i trulavo drvo, e, to je tvoja sreća.
To je bilo od ote strane. Nije vila nikog dirala.
MH: Al ima kojekaki biljaka u vodi, kažu, u morju, kaki na suvom nema. To je prepovi-
do jedan Gosin, Motičanac se piso. Prepovido je da kad su išli lađom u Ameriku, pod košu-
lju su metnili vilovske trave, al iz morja, pa nisu nikad bolesni bili. A tu travu su svaka jutra
malo i jili, grizli dugo.
MBP: Vile su najviše kraj potoka. Mlogo put su ji viđali i kraj Jelužde pa kod Šara, pa tu
od Rinje malko dalje. Kad sam ja bila u Planini, a tu nikako cviće. Kaže, to je vilovsko cviće.
Moja mama rekla. I to je lik. Ima ko to znade. Joj, kad ko teško diše, meću mu na prse. Od
sušice je isto dobro. A metali smo i prid prag, da vištica ne uniđe jel, kažu, vile su jače od
vištica.
Vijur je š njeve strane, s vilovske strane. Vile se srdu, bome. Jedanput smo išle u Salantu
čiča-Ferki. Nas tri žene. Ta iz Vršende kaže:
– Moj gazda ne dâ da ja idem. On ne viruje ništa, a ja zato idem.
Taj Ferka bio drugoljuban, lipo primi svakog. Nismo išle nabaška.
– Vaš čojek ni bio rad da vi dođete. – kaže Vršenđanki. – Je l’te?
– Istina je. A otkud vi to znate? – pita čiča-Ferku.
– Vitar. Vitar mi odaje. Čujete? Drukčije se vrti. Nije zadovoljan.
Kad smo mi došli blizu štacije, tamo kod Ate, a to vijur ’uči, pa jače, pa jače.
– Vidite šta taj vijur radi. – kaže Vršenđanka. – To je zato što sam ja bila.
Dotleg nisam ni znala da je to od one strane. Vile nas kaštigovale i s otim da smo onda
prokisle do kože, ko fratar Jokica.

2017 Hrvatski kalendar 81