Page 86 - Ivan_Horvat_Zidanski_dicaki

Zidanski_dicaki.qxp 2017.10.18. 12:49 Page 84

– Ne! I ja idem š njim – i se stane.
Divičicu veržu va drivo. Tako su ju morali
nosit, aš je zaspala. Liktar znamu s konja sedlo, i
je veržu va kamru. Oganj lipo gori, ne pravadu se
nikogar bojat. Okol grada je veći oganj. Ovu noć
su Turki čuda vojnikov zgubili. Ive i Marko vrie
da dojdu najzad. Povu ocu, kako i ča se j’ stalo.
Liktar je poslušadu. Veselu se da se j’ ovo dobro
ugodalo. Kako su segurni vi dičaki.
– Idem gori na drivo – veli Marko – i nako ne
morem spat.
– Ja ću zdola mierkat – veli Ive.
Liktar znadu, ča znadu, zato ništ ne velu. I oni
idu na lieglo.
Još pred zorom dojde Marko doli, i Ivi povi ča
je vidil.
– Turmi su do dna zgorili. Turki simo−tamo
bižu. Uber Štajerov se rasikuje. Liktar neka konja
otpejadu va selo. Divičicu neka Karol verže na
kolca, i ju odveze k vašoj majki.
– Ću zbudit oca – veli Ive.
Dičaki nisu upametzieli da liktar jur zdavno im
za herbatom stoju.
– Marko! Pravo imaš – velu. – Sad pogledajmo
ča ste si doniesli. Marko tvoj je konj, sedlo i sve
ča je na njem i va njem. Pervo: ovo je sablja. Vu si
si zaslužil. Sedlo, va sedli je pinez, pukšenoga
praha, pistola, nož, ovo je sve. Ovo je tvoje. Ive si
je skerbil jednu divičicu.
Nisu vidili da diviča stoji pred škuljom i se plače.
– Ča se plačeš? – pitadu liktar. – Nismo raubari.
Ča ti je ime?

84