Page 102 - Kalendar_2016

33-tol-108_Layout 1 2015.11.02. 13:06 Page 98

ljom svira na harmonike. I zbog tog smo čekali taj dan, da malčice razgaljimo dušu. Vrlo
sam voljila i Aljmašanku Katicu. Nju su doneli ovamo ma je imala ditešce od nikoliko mise-
ci, jer je baš onda bila kod roditelja kad su nje nosili na Hortobađ. Kad legnemo, policaj
iđe, sviti na nas. Koga komne (gurne rukom), taj mora it š njim, a ti većinom ne dođu
natrag. Ne smijemo zatraživat (raspitivati se), pitat di je taj čovek il žena. Kad svane, zafa-
ljivamo Bogu što smo još živi. Bila i taka koja rodila od policaja, al to ni smila odat.
Došlo proliće, postalo nam laglje. Strogoća malo popušćala. Od naše štale mogli smo
otić već sto metara. Na tu među pridveče često sam odlazila s mojim roditeljima, pa gle-
đemo onamo di je vrlo daleko naše Santovo. Kad dada zapiva „Oj, Santovo, selo moje
drago, ti si nama od sveg veće blago”, krunju (teku) nam suze.
Morali smo mlogo radit, od 8 do poslipodne 6 sati. Policaj uvik iđe s na ma, pa na dan
višeput nam čita imena. Žene sadile duvan, kopale. U lito smo dobili i malo novaca, pa
smo u Haj dúnánásu mogle kupiti obuću, suknju. Na jednom salašiću bila kujna, ko je upla-
tio, mogo it zarad njoj, po jedna osoba iz svake obitelji. U blizine bilo biroški salaša (stano-
vi poljoprivrednih slugu) di smo mogli kupit mlika, smetane, al uvik se prvo moraš javit
kod policaja, kud ćeš, dokle ćeš. Ljudi koji su živili u okoline, žalili su nas i potajno poma-
gali. I danas se rada sićam i moljim za obitelj Sárga iz Hajdúnánása.
Moja svekrva u majušu 1953. pisala moljbenicu u ministeriju (Ministarstvo unutarnjih
poslova) da mojeg čoveka pušću jer nema ko će zemlju radit. Jedanput nama javlju da će
nas sobadvoj (oboje) pušćat kući. Stražar nas otpratio na policiju i tamo mi kažu da samo
moj čovek može kući. Moj Martin će: „Onda ni ja neću it.” Al kad mu rekli da će ga poslat u
jedan strogiji logor ako je ne sluša, pristo je otić. Pitala sam tog policajskog oficira kad će
sve nas pušćat, a on kazo: „Vi nikad nećete kući it, vi ste ko žaba koja spadne u bunar.” Posli
smo čuli da i drugi tako mislu, da će nam pravit kuće pa da tu ostanemo navik jer posla je
mlogo. Eto, i tako su nas kinjili. Kroz šest nedilja došo muž zarad mene. Ošla sam, u sep-
tembru te godine, njegovim roditeljima na Fan cagu (bajsko predgrađe). U Santovo ne
možem it jer je do Baračke (Nagy baracska) határsáv (pogranična zona).
Najpri su raspušćivali one koji su bili bolesni il slabi. Mamu i dadu držali su najdužje jer
možu radit. Moju staru pušćali su malo prija jer se razbolila. Ujesen 1956. moje roditelje
pušćali su u Santovo, al ni u svoju kuću jer su tamo stojali árvizesi (stradalnici od poplave),
pa su još dugo morali stojat kod rodbine. Kad su kogagod policaji pušćali iz lagera, zagu-
dili su (naredili su) mu da ništa arđavo (loše) ne pripovidu o lageru jer će bit strogo kašti-
govani.
Taki lagera il tabora bilo mlogo, jedni Santovci su još više pripatili u Ebesu, na Kormos-
-puszte kod Harte, pa u Kistarcse i Recsku.
Prija neg što su nas odneli, imali smo pune kočake svinja, junicu, kokoša mlogo, 15
kola kukuruza u čardaku, silnu građu i cripove jer moj dada tio dat pravit novu kuću – sve
je to brestraga nestalo. Doznali smo ko je kro naše, a i to ko je na općine glaso da nas
odnesu iz sela. Oprostili smo jim jer znamo da su oni morali naznačit toliko obitelji koliko
su jim naredili. Svakom smo oprostili, al se to zaboravit ne može.
Posli dosta vrimena, vala 1979. go dine, od države sam dobila 80 iljada forinti kárpótlá-
sa (odštete). Od to doba prošlo je mlogo godina, al ja i sad protr nem kad digod ugleđem
policaja. Daj, Bože, da se to zlo nikad ne ponovi.
Živko Mandić

2016 Hrvatski kalendar
98