Page 100 - Kalendar_2016

33-tol-108_Layout 1 2015.11.02. 13:06 Page 96

„Nijedno oko nije ostalo suvo”

Memoarski su napisi u nas iznimno rijetki, stoga ova prisjećanja naše jednostavne seljanke,
Santovkinje Anice Blažetin Pauk (1927. – 2013.) na zbivanja najmračnijeg razdoblja prošloga
stoljeća (priopćena meni u srpnju 2009.) neka posluže kao prilog toj vrsti proze. Da su strepnja,
strah od svekolikih državnih dužnosnika postali sastavnicom njezina bića, svjedoče i ove rije-
či. „Dok sam živa, moljim ti, nemoj ovo šta sam ti ispripovidala metnit u novine, ta nikad se ne
zna šta nas čeka.”
Vođe naše države pomrazili se s Titom, i zbog toga mi smo tribali pripatit teške muke.
Veliki stra bio u selu jer smo čuli da nosu na Hortobađ mloge koji živu kraj jugoslavenske
granice. Osobito velik stra ušo kad su i u Santovu počeli nositi kulace i birtaše, pa odneli
obitelji Marina Mandića Mišetinog, Živke Veli nog Grebena, Marina Filakovića Miško -
martinog, Adama Gorjanca Vologriza, Joze Prodana, Antuna Bartulovog Iši nog, Bariše
Pejinog Peričinog, Živke Tomaševog Bać’-Đukinog, odneli i Crnku, zvala se Marija, žena
Marina Sabovljevog, od Madžara Gyuru Mój zesa, Antala Limburgera (došo iz Jugoslavije,
pa jim bio sumljiv), Apatini Ferenca, bio veliki oficir u ’nom režimu, i ženu Branku, pa
Udvari Józsefa i ženu, i još nikoliko obitelji.
Moj dada ni bio ni kulak ni birtaš, a nismo bili ni imućniji neg većina u selu, pa smo
mislili da će našu obitelj to zlo obić. Al dada bio nepotribno rabar, ni mogo ćutit, šta na
srcu, to na jeziku, pa on svagdi i svakom izreko šta ne valja u naše države. Cigurno je bio
trn u oku ondašnji sevoski vođa.
Bio 20. decembar 1951. Vrime lad no, vitar sve žeže. Vratili smo se sa divana u komšilu-
ku, kod Glavatićevi, pa smo legli. Dada i mama u jedne, ja i čovek u druge sobe. Oko pono-
ći osam avoša (pripadnik organizacije Állam védelmi Hatóság, kratica ÁVH, Uprava
državne sigurnosti) naoružani puškama s bajnetima provaljili u dadinu sobu. U našu sobu
unišo samo jedan i počo nas kundakem udarat: „Friško napolj, gadovi prokleti!” Ja onako
u spavaćice, a avoš pa će mi dodirnit, al Martin, moj čovek, sto med nas, al taku ćušku
dobio od policaja da je i mene srušio. Onda avoš upro pušku u nas i dreknio: „Smista u
drugu sobu!” Mislili smo da će nas poubijat. Kad sam vidla dadu, blidog ko kreč, bila sam
uvirita da nam je kraj. Svaj divan bio na madžarskom jer avoši ni beknit nisu znali na
našem jeziku. Mi koju rič šapnemo jedan drugom na šokačkom, al policaj vikne: „Samo
madžarski! Mad žarski kruv jideš!” Dada će njima: „Ako sam kriv, a nisam, mene ubite, a
druge ni.” „Imate li oružja” – pita avoš, al odgovor nisu ni dočekali, nego primišćivu sandu-
ce, vrndu po ormanu, bajnetima bodu dunje.
Kad su od nas pokupili prava (osob ne iskaznice), pročitali su ko mora it š njima, a dada
će: „Ove dvi žene ne stoju (stanuju) tu, došle su nam u goste.” Avoš će: „Jezik za zube! Ko
je sad u ’ve kuće, tog nosimo!” Tako su s nama zajed no odneli i tetu, maminu sestru (Đula
Đurić Nikolin) i staru (očeva mama, Anica Rokuš Blažetin) koja je imala već priko 80 godi-
na. Dali su nam dva sata da spakujemo ono najvažnije. Ja sam skoro obamrla, teta uzruja-
na, stalno na nužnik trčala. Stara sidi na stolcu i joda (rida) pa ponavlja „Bože moj, šta smo
skrivili?” Ruvo pakujemo u veliku ponjavu. Terašni auto (teretnjak) utirali u dvor. Krevete
rastavljamo pa tovarimo u auto. Avoši podbočiti u gangu pa pušu, a dvojica iđu po kuće

2016 Hrvatski kalendar
96