Page 101 - Kalendar_2016

33-tol-108_Layout 1 2015.11.02. 13:06 Page 97

pa lipše stvari, bukare, tanjure,
šoljice meću pod kaput. Ne smi-
ješ im ništa reć, da ne bude još
veće nevolje.
Do Baje smo putovali s otim
teraš nim avtovem, bio je pokri-
ven ponjavom. Niko ni mogo
znat koga vozi. Zabranili su nam
ponjavu dić. Ondal smo teraš -
nim ajzibanem. Prija u tom va -
gonu bio ugalj, pa se sve naše
uprljalo, a i mi smo bili ko odža-
kari (dimnjačari). Drugi dan ujut -
ru smo stigli na Tedej-pusz -
tu, to je između Hajdúná nása i
Bűdszentmihálya. To je čak u
Hajdú-Biharu (Hajdu-biharska
Anica Blažetin Pauk s roditeljima
županija). Istovarili nas na široku
1965. godine
livadu, vitar fijuče, snig leće. Moj
dada viknio: „Ljudi, tu ćemo se
smrznit. Dajte ašove, lopate, kopajmo zemunice.” Potli podne smo se zavukli u te jame,
dole kukuružnjak, a naše pokućstvo većinom napolju. Tu smo proveli tri dana, mlogi u
vatrušćine (vrućici). Onda su nas primistili malo dalje, tamo je bila privelika štala, ovčara.
Bilo nas već tristo. Rekli nam da ćemo tu živit jer drugo nismo ni zavridili. Al krov tranjav,
miševi i pacovi na sve strane, đubre do kolina. Na posov ako bi osto živ. Za nikoliko dana
štalu smo lipo dotirali, pisak prosuli pa nije tako smrdilo. Najpotli nas bilo već 400. Krevete
smo posastavljali. U tri reda ji bilo, krevet do kreveta, gusto. Ruvo nam visi na gvozdeni
šiba. Ima ko i špojer (štednjak) imo. Do našamo kukuružnjak pa se grijemo. Vode ni bilo, pa
smo morali pit iz starog, zabatalitog bunara. Mlogi dobili verhaš (dizenterija, sukrvičav
proljev). Ko se vrlo razbolio, tog su dva policaja odveli doktoru u Nánás. Ima ko i umro.
Svećenika nisu zvali, pokojnice zakapali malo dalje na brižuljku. U crkvu nisu dozvoljili da
odlazimo. Doktor k nama u štalu nikad ni došo. Isprma (isprva) nužnik ni bio, posli smo na
ledine napravili šest.
Bilo naši Hrvata dosta mlogo, sa Kelebije, iz Tompe, Čikerije, Aljmaša, Gare, Kaćmara,
Muvača, Starina, Marti naca. U lageru našem bilo i fiškala, al svi iz oni sela kraj jugoslaven-
ske granice. Samo 30 metara od štale smo mogli it. Ko ode dalje, levéleltiltás, daklem
jedno vrime ne može ni pisat ni dobivat pisma. Ritko su dali da nam kogod dođe u posit,
al š njim moraš divanit na policije, oko deset minuta, i to samo madžarski.
Ta zima je bila najtežja, mož reć da smo gladovali, smršavili ko sužnji. Božić nam bio
odviše tužan. Od metlinja smo napravili božićnu granu. Med nama bio i jedan kantor koji
nam lipo prodičio. Nijedno oko nije ostalo suvo, svi smo drečali ko dica. Mi Hrvati okupili
smo se na jednom kraju štale i pivali naše lipe božićne pisme. Onako kako smo znali pros -
lavili smo i druge naše blagdane, Uskrs, Veliku Gospu, al šukom (potajno). Vrlo smo se
združili s Čikerijcima (Klara Pijuković, Antun Bajić) i Garcima (Mero Ostrogonac, Mato i
Stipan Kubatov). Bio niki Đurićanin, zvali smo ga Samonik, njem dozvoljili da nam snedi-

Hrvatski kalendar 2016 97