Page 94 - Ivan_Horvat_Zidanski_dicaki

Zidanski_dicaki.qxp 2017.10.18. 12:49 Page 92

– To si mislim – veli Ivica – da Turki s otim
kićem kanu jarak napunit, da budu lagje mogli
dojt do stien.
– I ja sam si na to mislil – veli Marko – z grada
s otimi mali štuki ne moru otu gat zničit. Ča će
neg bit ovde?
– Idu ponajzad, ča su kanili znat, znadu. Dojdu
do jednoga prilaza i vidu da je gat dobra.
Gledadu, gledadu, ali ni jedan se ne ufa niš reć.
Marko splazni na jednu visoku verbu, ali tužan
dojde doli i veli.
– Šatore su dalje otprimili, ovde niš ne moremo
učinit.
Tužno idu dalje, i vidu da na blizu jedna mala
serna leži. Marko niš ne veli, neg se odfuza bliže,
hiti tude sablju, kude misli da je serna. Sriću je
imal. Serna je njihova. Popadu ju za noge i se
pašću domon.
Dičaki oš ne spidu. Kot ognja sernu uguju, raz−
valjadu kako ju znadu. Noge začnu peć na ražnji,
a drugo ćedu skuhat va lonci. Na dva dni imadu
dobroga jila. Ovu noć dičaki ne spidu. Mierkadu
na pečenju.
U zori strašno začnu rut štuki.
– Ja idem gori na drivo – veli Karol – pak idem
povidat liktaru ča se j’ stalo.
Karol vidi, da opet leti oganj na Turke, pak
tako strašno gori jedan diel jarka, da to ni za povi−
dat. A najednoč se ništo rasikne, takov plamen
leti do neba, kot jedna strijeja. Takov glas čuje,
kotkad bi germilo. Karol se prestraši. Kad oganj i
dim projde, vidi da jedan dijel stiene fali. Turki

92