Page 97 - Ivan_Horvat_Zidanski_dicaki

Zidanski_dicaki.qxp 2017.10.18. 12:49 Page 95

Dičaki ga teško čekadu. Ne razumu, da denas
zač Turki ne strijadu, neg si bižu, tamo gori k
velikomu šatoru. Kad Marko dojde, se sede i
začne povidat, ča je vidil.
Marko ide gori na drivo, i Ivica dojde za njim.
Znadu da će se ovde zutra ča velikoga stat. Vidu
da velika grupa ide k šatoru. Čuda ljudi je okol
njega.
– Zutra će se začiet zadnja bitka – veli Marko –
ali dobit ali zgubit ćemo.
– Ovde nam neg Bog more pomoć – zdahne
Ivica.
Tiho je. Va obadva tabora je tišina. Počivadu ki
moredu.
Drugi dan dojdu i liktar. Strašno su bliedi.
– Dičaki – velu – ovde sad neg molit moremo.
Češ dan su svi zgora na drivi, samo jedan ostane
zdola ki mierka na oganj. Čuda ne vidu, neg
strašan dim. Podnoć, kad je bitki konac, neg to je
vidit, da i Turki i naši onde spidu, kade je sanj
zruši. Neg stražari su budni.
Ča se zdola stane, to ne znadu. Čekadu konac.
To je vidit, da je grad strašno postrijan. Po stiena
je čuda škuljov. I jedan turam se j’ zrušil.
Već si i dane ne broju. Jedan dan jutro je
strašno larmanje, štuki od si stran rulju. Ovde s
driva niš ni vidit. Idu doli, neg Ivica ostane zgora.
Neg najednoč nastane velika tišina. Turki bižu,
ča moru. Štuki zamuknu. Konjaniki zganjadu
Turke van i po polji bižu za njimi.
– Ča se j’ ovde stalo? – misli Ivica – to nismo
dobili?

95