Page 137 - Marko_Dekic_Pruzi_mi_ruku

naprimstvo, kako bi reko, čak četverojezičnim pismom izbečila jedna
ogromna crna staklena tabla. Od radosti mi je srce zaigralo. To ti je,
brate, internacionalizam, bratstvo i jedinstvo, sloga, zagarantirano
narodnosno pravo! Vridno je, naprimstvo, bilo i ne žali za sve ono
priko čega si prošo – reko ja s ponosom u sebi – gledajući latinicom
i ćirilicom išaranu tablicu na kojoj je pisalo zlatnim na crnom:
„Informacije!” Eh, ako je već tako, onda da se informiram, odlučih
i stanem isprid tablice da je malo bolje proštudiram.
Kad tamo, ispod polovine spazim ti četiri puta ispisano WC.
Nasmišim se. Ovo se bar moglo ispisati i jednom. No ništa, ništa,
valjda će se kogod sititi. Ispod table, pored malog stolčića sidila je
i naoko lipa mlada žena, a možda je bila i divojka, to ja nisam pito.
Kako sam samo znao, ljubazno i umiljato pozdravim:
– Dobar dan, drugarice!
Ona meni:
– Jó napot! Kit keres?
Dobro, dobro, mislim ja, razumim i tako, ako baš triba, i bez riči
pokažem na kancelarijska vrata iza kojih sam čuo tipkanje pisaće
mašine.
Ponovo pozdravim, nato će druga:
– Az elvtárs kihez jött?
Ja, poput gluhonimog, naprimstvo, kako mi to kažemo, uhvatim
se za slamku, odnosno kvaku na vratima slideće sobe odakle sam
nerazgovitno čuo neke našim slične riči.
Crnka mi ljubazno klimne i ja ti se nađem prid trećom drugaricom
koja je baš stavljala telefonsku slušalicu na misto. Ja treći put:
– Dobar dan! – i već ’oću joj kazati zašto sam tu, kad me
preduhitri:
– Miben állhatok a rendelkezésére?
Meni se naprosto steglo u grlu i stanem ko ukopan, bez riči.
Na njeno veliko čuđenje, iako je otpočela govoriti na svom
slovenskom jeziku, žurno se okrenem k izlazu. Naprimstvo, ko u

137