Page 136 - Marko_Dekic_Pruzi_mi_ruku

Monolog jednog namjernika

(Po istinitom događaju jednog borca za narodnosna prava,
Pavla Vujića iz Gare)

U današnje vrime ljudi odlaze na kojikakve sastanke i dogovore,
pa sam jednom i sam dobio takav poziv. Izgleda da me drugovi
tamo „gore” u centrali – znate tako smo zvali Antifašistički front
Slavena – nisu zaboravili. Smislio sam da ću otići. Kad već oni
neće na teren, moram ja k njima. Kako smo na selu navikli reći kad
nam ne dolaze, odnarodili se, što ćeš im!
Teško sam se snalazio u toj velikoj varoškoj prometnoj gužvi.
Znate, na selu mož’ podnijeti. Istina, sinu sam kupio auto, ali
manimo to, ja sam izabrao ajziban, neka se autom vozikaju moji
s milom voljom. Ta i tako su mi komšije prigovarali da sam ga
dobio priko reda, s protekcijom, i to zbog toga što ne buložim
koještarije o tim našim južnoslavenskim nevoljkama. Sad ću vam
reći, naprimstvo, da nisu u pravu. Kod nas, brate, što na srcu, to
na jeziku! Kola se mogu kupiti i poštenim putem i načinom. Eto, u
tome je cila istina.
A je li, što sam ja to i htio reći? Aha, sitio sam se. Tako ti je to,
moj sinko, kad zađeš u godine, pa krene zakrečivanje, pa počneš
zaboravljati.
Dakle jednoga dana sam krenuo. Imo sam još nikog posla oko
svoje rehabilitacije. A, da, rehabilitacija. Koliko li sam muke mučio
oko toga. Te sad će biti u redu, te kasnije i tako, brate, potrajalo sve
do penzije. O tome je bolje i ne reći ništa. Hvala Bogu i dotičnima,
pa sam se privolio i priko toga. Ali da ne zaboravim ono moje.
Ostalo mi još malo vrimena da obiđem svoje stare prijatelje,
mogo bi’ reći, naprimstvo, suborce iz onih antifašističkih dana.
Uputih se dakle u našu upravu, centralnu, za koju stari veterani
ni dan-danas nismo zaboravili. Popnem ti se na prvi kat i nađem
se prid ulaznim vratima. Isprid mene se dvojezičnim, trojezičnim,

136