Page 36 - Kalendar_2010

„zabranjivani i osuđivani običaj” može donijeti profit ovomu gradiću na obali
Dunava, reći će nam etnolog Jakša Ferkov. Počeli su se organizirati ophodi bušara na
gradskoj razini. I tako do današnjih dana.
„Bio je velik snig, do tura, šopale su buše cure u snig, a one ne znaju ni što da
rade, tako je to bilo. Bilo je lipo. Veselo je bilo. Nije bilo ko sad. Kadgod davno nije
bilo bande, bile su buše i snig i oni koji su ih gledali, cure su gledale buše, buše ga-
njaju cure, uzmu jednu pa je ganjaju, a ona cvrči. Sada je sve pomišano”, kazivala mi
je Anka Sajčan, a Ivo Kunovski ovo: „Kada smo se oprimali, onda smo se dogovorili
di ćemo se oprimiti, nitko nije znao tko je tko pod određenom maskom. Išli smo u gru-
pama od sedam buša. Svatko je bio znatiželjan da vidi tko je ispod maske. Ali buša je
dotle buša dok se ne pokaže. Uvik su se oko buša okupile divojke i mlade, i kod kuća
su se buše šalile s njima. Svaka divojka ili mlada morala se nadati da će je buša pret-
resti. Prije sto i više godina sijali su Šokci kudilju, pa da kudilja dobro naraste, buše
su pod suknju pa su divojke i mlade dobro povukli za «dlake». Neka bude velika kudi-
lja i vaša i naša. I zato se ženski svit nije srdio. Dapače one koje nisu bile pretresene
(počerupane) srdile su se i pitale: ali one nisu takve ko one druge. Da kadgod je to
tako bilo. Ni muževi se nisu srdili. Kažu, poklade su, a s pokladama to ide. Ako nisi
tako rad proći, ne idi tamo di su buše. Ako su došli buše, kod kuće pretresli su i
domaćicu i sve žene koje su bile tamo.”
Prošlo je vrijeme poklada kada je svaki zdravi Šokac bio buša. Nestao je stari
način života, ostalo je samo „vrime poklada”. Ostala je poneka škrinja sa šokačkim
ruhom i rijetka muška ruka koja i danas u dugim zimskim večerima teše masku.
Obrazine su nekada u vrijeme kada su Šokci bili nositelji običaja, oblačili samo
odrasli, oženjeni muškarci. Pravili su maske od vrbova drveta te ih bojali goveđom
krvlju. Maske su uvijek imale oblik ljudskog lica. I onima koje se smiju, i onima koje
hihoću, i onima tužnima uvijek su u drvenom zubalu izvukli jedan zub. Za neizostav-
nu lulu. S vremenom pa sve do današnjih dana mijenjale su se i maske te su sve više
poprimale životinjske karakteristike. Puno rogova, puno boja. Danas su maske veoma
teške, a nekoć su bile veoma lagane i tanke kako bi ih mogli bez teškoća nositi. Jer
nosile su se tri dana, nisu se skidale. Svaki Šokac je sam sebi pravio masku, jer ako
ju je onaj drugi mogao napraviti, onda to mogu i ja, mislio je. I tako je i bilo.
Danas ophod bušara počinje prijelazom Dunava kod Šokačke skele i okupljanjem
na Kolišću.
„Da bude sve živo i zdravo, da bude kokoša i svinja. Neka pivac bude dobar i neka
bude puno jaja”, poželjet će i danas prava šokačka buša u dvorištu Šokca domaćina.
Sličan način maškaranja, osim Mohača, danas postoji u Dražu, Ižipu, Dalju,
Gajiću, Santovu, Beregu, na Istri u okolici Kastva, u Dalmaciji te u Sloveniji, u okoli-
ci Ptuja. Svi ovi sačuvani običaji prvotno su imali magično, apotropejsko značenje,
naime, prerušavanjem, zastiranjem ili mazanjem lica, zaglušenom bukom i podviki-
vanjem, sipanjem pepela trebalo je otjerati zimu, demone i zle sile, te odbiti njihovo
djelovanje na ljude, stoku, domove i usjeve.

36 Hrvatski kalendar