Page 101 - Kalendar_2021

Seljani gojili pauke

Davno pa davno bilo jedno selo, al zabačeno da ga se ni sunce ni misec nisu baš uvik
spominjali. Nit je kogod u ovo selo dolazio, nit je kogod iz njega odlazio i ko je naj-
mudriji u selu, taj je za seljane bio najmudriji na svitu.
A nije baš ni lako bilo u to selo doći ni iz njega otići, kad su svud oko njega bile
velike šume. Jedan od seljana izađe jednog dana u te šume i tu tako zabasa da se već
i noć spuštila, a on nije znao naći put u selo. Šta će tužan i žalostan, već se popne na
jedan visoki ‘rast, da ga ne bi zvirenje raskidalo u mraku. Nije se on tu ni ugnjizdio,
ni zadrimo kad u daljini lizne veliki plamen. Krene on u pravcu plamena i uskoro
dođe na obalu jedne duboke i brze vode, a tu se oko vatre ukonačili putnici.
Lipo oni njega primili i ugostili. Potužio se on da je zabaso, i ispripovida iz kakog
je sela. Na to će jedan stari putnik:
– Doduše, mi nismo ni čuli za to tvoje selo, al ne brigaj ništa. Uj’tru ti samo gledaj
za vranama il za švrakama: na koju stranu se one dignu, tamo mora da je selo u
šumi.
Prispava on sad tu, pa se u zoru digo na noge kad i putnici. Prije neg’ će se spre-
miti na put, svi će se okupati, kad su već na obali vode. Bilo tu i dice koja ne znaju
plivati, pa onaj stari putnik vezo svakom ditetu po nikoliko veliki’ tikava ispod pa-
zuva. Kad je ovaj iz zabačenog sela to vidio, zapita u čudu:
– Alaj, čestiti starče, šta je to što si vezo dici ispod pazuva?!
Starac je već sinoć vidio s kim ima posla, pa se malo nasmije i kaže:
– Sinko moj, to su noge s kojima možeš i po vodi ići.
Čudi se onaj kake su to noge, al vidi dicu kako se koprcaju i bome ne potonu. Al
je voda nosila i kojikake drvušine, panjove i druge stvari iz šuma, pa tako jedan panj
lupi o tikvu i razbije je.
– A šta se radi da se te noge za vodu ne slomiju?! – zapita seljanin starca.
Onaj se opet nasmije, pa kad je vidio o čemu se radi, kaže lipo:
– Ti kad kreneš s ovakim nogama na vodu, uzmi dobru batinu u šake, i, još ako
imaš olova, zali joj deblji kralj. S tom batinom ćeš otisniti od sebe panj il ga razmr-
skati, što je još bolje.
Kad su se okupali, starac da seljaninu čitav naramak prazni’ tikava i još i simena
čitavu pregršt, pa mu kaže:
– Samo pazi, sinko, što ovo bude više prazno, višlje će ti glavu izdizati iz vode.
Raduje se sad onaj. Kad stigne u selo, ta od njeg mudrijeg neće biti. Putnici poče-
li tovariti svoju prćiju na konje, a ovaj samo gleda ne bi l’ još štogod mogo uvrebati
i naučiti. Tako on jedared vidi di na jednog konja tovare lipe velike bundeve bile
kore. Al baš tako bile su bile ko čilaša na koju su i’ prtili. Ni tako što on nije vidio u
životu, pa zapita starca:
– A kako je čudo ovo?!
– To?! E, moj sinko, to blaga vridi! To su jaja iz koji’ se ležu najlipče čilaše. – pri-
šapne starac.
– Da se i ta, na koju tovare, nije tako izlegla?!
– Nego kako. – starac će njemu, al ozbiljno. – Samo moraš naći tako veliku kvoč-
ku koja će ovako veliko jaje znati prikriliti. A znaj da se skoro sve u svitu iz jajeta
leže.

2021 HRVATSKI KALENDAR 97