Page 179 - Kalendar_2010

mi je reko: „Stipane, ti imaš dobra poznanstva, zno bi ti tu dužnost obavljat, kogod
mora bit barjaktar, budi to ti.” Primio sam se tog posla. Marin je bio jedini koji nas
je potpomago. Mi smo s radom kluba otpočeli u novembru 84. godine. Nas 27-ero
smo se organizirali. Dobili smo jednu sobicu, nismo imali ni stol ni stolaca. Marin
nam je iz Saveza do deset hiljada forinti od čega smo kupili jedan astal, četiri stolca
i jedan orman. S otim smo počeli naš rad. Organizirali smo pivačko društvo.
Orkestar je vodio moj sin, pivačko društvo Marija Aradi-Šibalin. Osnovali smo i kul-
turnu grupu.
Ko je vodio grupu?
– Jedno vrime ju je vodila Evica Ćatić-Kozić, a orkestar se sastojo od pet člano-
va. To su bili dva Gilice: stari i mladi, Branko Kostalić, Živko Štimac i moj sin. Moj
sin je bio rukovoditelj, on je svake druge nedilje dolazio iz Budimpešte na probe.
Čak iz Budimpešte je dolazio?
– Jest, jedno pet-šest godina. Bilo je tu i nesuglasica, nismo se uvik razumili s
Evicom, ona je ošla drugim putem, a mi smo ostali u klubu. S društvem smo bili u
Subotice, u Tavankutu, Bajmoku, Somboru, Semartinu, Pečuvu i u drugim mistima,
naprimer u Gradišću. To mi sve možemo zafaljit Marinu Mandiću, on nas je iz
Saveza pomago. Osamdeset devete smo stigli i u Zagreb, na Međunarodni folklorni
festival. Tamo smo imali veliki uspih: zagrebačka televizija nas je više puta prikazala.
Posli smo išli u Segedin, u Algyő, u Túrkeve. U Túrkeve je Szurcsik (János, porijek-
lom Santovac. Pr. Ž. G.) bio predsednik zadruge, on nam je platio sve troškove. On,
iako je Madžar, voljio je naše, čak je i divanio šokački. Sve je tamo bilo vrlo lipo.
Zatim je došlo do prominje sustava i onda su se Srbi izdvojili. Donle su nas zvali
Kulturno-umetničko društvo Patriotskog narodnog fronta. Pod tim smo okvirem
radili. Tu nas je i županija potpomagala. Naprimer dobili smo 60 stolaca, televizor i
drugo. Tadašnji županijski zastupnik Gajdočika (dr. István Gajdócsi. Pr. Ž. G.)
mlogo nam je pomogo. Ja sam š njim imo dobro poznanstvo.
Još smo potli bili na Dužijance u Subotice triput, u Somboru dvaput itd. Bilo nas
je mlogo više nego sad. Danas je vrlo malo našeg življa, koji živu u čistim našim
brakovima, većina mladi živi u mišovitima. Moramo se prilagodit novonastale
situacije da možemo dalje opstojat, čuvat naše narodne običaje.
I vi, bać’-Stipane, živite u mišovitom braku. Ipak ste svojeg sina naučili na naš
jezik. Kako ste to postigli? Kako je to vaša žena tolerirala?
– O, kod nas to nije bio problem. Ja sam joj reko da moj sin mora znat šokački.
Ja sam uvik š njim tako divanio, a i on sa mnom.
Vi ste Bunjevac pa ipak šokački divanite?
– Pa ja sam se tu otranio, pa tako šokački divanim, al znam i bunjevački. Važno
je da naški razgovaramo. Stipuš (čika Stipanov sin. Pr. Ž. G.) išo je u naše zabavište
(vrtić), u našu osnovnu školu, u našu budimpeštansku gimnaziju, zatim je ošo u
Zagreb na Muzičku akademiju, di je i završio. On je petogodišnji studij završio za
četiri godine.

Hrvatski kalendar 179