Page 95 - Kalendar_2019

Nena i šogor su blagdane u Gari provodili. Išlo se rodbini na slavlje i pazilo da
niko ne izostane. Ivo šogor je ubrzo u rodbini omiljen postao, jer je znao svakom
lipu rič i poštenje dati. Dolazili su u svatove, prela, a i na pokope.
Onih početnih godina nije bilo auta, telefona. Išlo se vlakom i autobusom. Go-
dine 1964. sa strikom Maćom došli smo na svinjokolje. Stigli smo do Pečvarada,
a autobus za Katolj već očo, te će samo naveče slideći ići. Kaže strika: Nema vajde,
mi ćemo pišice krenuti. Kad smo izašli na put za Katolj, mislila sam da će mi se
ruka iščapati od pakova. No išli smo dalje. Kad odjednom začujemo zvuk mašine.
Kaže strika to je Zetor, pozna ga po zvuku. Utom mašina stigne do nas i uspori
tempo, te stane. Kad mi, a to je bio šogorov ujak, ujo, pa nas doveze do Katolja.
Sutradan se Mirko rodio, unuk i praunuk. Bila je to velika radost. Mirko je di-
dina sva radost bila. (On je naš otac bio.) Ali ova radost nije dugo trajala jer je
didu bolest rano odnela. Za nas se težak život nastavio. Nena i šogor su nam u
velikim poslovima stalno pomoć bili.
Godine 1970. došla je nova radost Mirinim rođenjem. Mira i ja smo izuzetno
bliske bile. Mirko i Mira su mnogo bili u Gari, Mirko je čak i jedne zime u garsku
ovodu išo.
Hvala Bogu, i dandanas odnosi su nam dobri s oboje.
Nena je garsku rodbinu skupljala, i odrasle i najmanje. Desetogodišnja pose-
strica Mariška je prva došla. To je za nju velik doživljaj bio. Kod kuće bi pripovi-
dala kako je Katolj selo od dva i po reda kuća, iza kuća brda, a sridom sela teče
potok Karašica. Tu su još i manji dolazili, Matuš, Antun, Katica, Vesna, i za uju je
to velik doživljaj bio. Antun Kričković je i kao TV-reporter i posli često navraćao.
I on je prerano preminuo.
Rodbina je najviše dolazila kad je bilo proštenje (kermes). Svirci Cigani su od
kuće do kuće išli te svirali. Tu se pivalo, veselilo, čak i igralo. Svirci su bili nagra-
đeni ilom i pićem pa i novcima.
Bunjevci kao i Šokci volu vino, rakiju, veselili se, pa se to naveče u mijani nasta-
vilo. U kulturnom domu do rane zore se šokačko igralo. Prija Erža nas isto tako
prisvojila, častila, posluživala.
Dolazili smo i na godišnje završne priredbe mališana. U selu je to velik događaj
bio. Sala je pripuna bila roditeljima i rodbinom, da vidu šta će im najmanji poka-
zati. Nena je s velikom odgovornošću i trudom nastojala da to s mališanima mak-
simalno pokaže. Na licu roditelja se odražavalo zadovoljstvo i zahvalnost. Nena
je i nama uvik slala slike o njenim ovodašima. U Katolj su gosti često dolazili.
Jednom kad sam tu bila, došli su gosti iz Zagreba uz pratnju Mije Karagića.
Nena se zalagala i za kulturno-prosvitni rad ovog šokačkog naselja. O tome
najbolje Katoljci znaju. Išlo se i u balove Šokaca okolnih sela i gradova.
Godine 2000. su napustili Katolj i očli za dicama, da bi pomogli oko unučadi.
Nena je i u Pečuju imala kontakt sa šokačkohrvatskom zajednicom. Odlazila je i u
Klub „August Šenoa” na poziv voditelja Miše Heppa.
S unučadima su često dolazili u Garu. Oni su sad već odrasli ljudi. Grgo je di-
plomirao, Patrik i Damjan studiraju, a Mirica je učenica naše gimnazije. Da ih
majka sad vidi vrlo bi srićna i ponosna bila.
Godine 2007. neni je bolest iznenada došla. Za nas je to velik udarac bio. Nena
se u bolesti još više želila kući doći. Svakog dolaska joj stanje bilo lošije. Vidivši to,

2019 HRVATSKI KALENDAR 95