Page 90 - Kalendar_2019

Zeli su nam se kaj smo meli, al hrvatsku dušu nesu mogli

Obuzme nas sjeta dok slušamo melodije pomurskih pučkih popijevaka koje često opisuju tužnu sudbi-
nu pomurskog čovjeka. Tijekom raznih povijesnih i mračnih političkih zbivanja često su razdvojene nji-
hove rodbine, prijatelji, ljubavi. Jedan od takvih mračnih vremena bila je i 1950. godina kada su prema
središnjem planu Državne sigurnosne uprave (AVH) neke obitelji istjerane iz svoje kuće i deportirane n
Hortobágy, gdje su trebale raditi u logorima pod nadzorom naoružanih vojnika, živeći u strašno nehu-
manim okolnostima. Što su skrivili ni oni sami nisu znali, ali je progonstvo zauvijek ostavilo dubok otisak
na njihove živote. Takvu je sudbinu imala i obitelj Marije Kanižai Prosenjak, koju su čak i dva puta odveli,
jednom s maminom, a drugi put s očevom obitelji. Njezin život već nakon rođenja započeo je s „velikim
križem”. Rodila se baš godine 1950., u toj mračnoj godini kada su iz Serdahela 29 osoba deportirali
na Hortobágy, a među njima je bila i njezina. Iz Marijine su rodbine čak trinaestero dijelili tu sudbinu.

– Rodila me Hrvatica 6. maja 1950. leta v Serdahelu, i japa mi je bil Hrvat. –
dok to govori, Mariji se napuniše oči suzama. – Mama, Ana Kobra, mela je 19 let,
japa Štef Kanižai 29. Kakvi so to bili cajti? Jako su bila teška leta. Da sam se ja
rodila, onoga leta čerešna rano rodila, to mi je mama prepovedala, mama se fest
najela, ja sam plakala celu noč, nesem muknula, mislili su, kaj me čerevo boli od
jakoga mleka, neso ni mislili kaj bi nekaj hujše moglo bite. Ponoč je dohađalo,
cucki so fest lajali, 23. juniuša ružili so na bloku, pak morali smo iti. Stari japa
Škrinjarove su išče i popevku zmislil. „V Serdahelu tužni zvoni zvoniju, Škirinjaro-
ve i Gorekove vu Hortobágy pelaju”, išče i drugo je znal reče: „Minuli so lepi cajti,
Škrinjar, Gorek, moraš v Hortobágy pojti”. – „prepoveda” Marija.
Na Hortobágyu su živjeli u vrlo teškim uvjetima, u barakama i štalama, jesti
baš nije bilo, a trebalo je raditi težak fizički posao cijeli dan. Marija je bila još jako
mala (beba), pa se tih vremena ne sjeća, samo kasnije je čula neke kraće priče od
svoje mame. Nisu baš rado govorili o tome, pogotovo djeci, i zbog straha da se
vrate ta vremena, a i zbog boli koje su morali i fizički i psihički pretrpjeti.
– Mama mi je tak povedala da sam praf na Božič, 27. decembra 1950. imala
sedem meseci. Prvi Božič mi je bil tam na Hortobágyu. Veli mi kaj sam fest bečala,
bila sam vek gladna (neje bilo kaj jeste), pak je bilo jako zima. Japa je delal pri
jedne grofice Ilone, tam je brigoval krave, pak je od nje zel malo mleka kaj bi meni
dal. Tam pri baraku je štel malo podgrijate mleko, stajil je laboša na ciglu, dok je
moja mama išla po slamu kaj bi podgrijali. Za to je došel István Pukli, soldat
AVO-ja, nogom ritnul lonca, pak je vikal: „Dobja ezt a gyereket a falhoz, mint a
taknyot!” (Bacite to dijete o zid, kao šmrkalj). Moja mama se jako plakala. Japa je
dobil batine, a mamu su kaznili kaj je sama morala nositi slamu, dok sam ja be-
čala vu starimaminaj rokaj. Vek su nekaj zmislili, kaj bi tokli japu. Da je moj
stari japa Vince Kanižai pital nekaj na hrvatskom jeziku od mame „Kaj ste dela-
le?”, a žandar je to čul, kaj prepoveda na hrvatskem, poslali su ga na sobu de su
bili stražari, pak so ga silili kaj pluva svojega sina i nogom ga riče, koji je tam bil
zato kaj je zel malo mleko, kaj bi mene nahranil. Vikali su „Tito láncos kutya,
majd megmutatom nektek, hogy nem fogtok rólunk beszélni”. (Tito je pes na lan-
cu, pokazat ću vam da nećete o nama govoriti.)
Maričina mama je pisala razne molbe, da njezinu kćer Mariju vrate kući, jer u
takvim okolnostima možda ne bi ni ostala živa i tako je s devet mjeseci puštena
kući. Po nju su došle mamina sestra i Demijova kuma, ali nakon četiri mjeseca

90 2019 HRVATSKI KALENDAR