Page 102 - Marko_Dekic_Moja_je_pjesma

Obojak i jaje*
(Na osnovi narodne pripovijetke „Obojak i jaje”)
*Prva pjesma moja objavljena u Narodnim novinama 1958.

Udruže se jaje i obojak,
Da će poći skupa u hajduke.
Osvetiti sramotu i jade
Što činiše od njih ljudske ruke.

Kada stižu pod goru zelenu,
Prozborilo jaje iznenada:
Što te snašlo, de, reci mi pravo,
Zašt’ ćeš amo gdje se samo strada.

Slušaj, pobro, da nevolje znadeš;
U opanaka gaziše me ljudi.
Pekoše me vatrom svako veče,
Ja ne mogu izdržat te ćudi.

Nego čuješ? – obojak zapita:
Kakva ti je to nevolja ljuta,
Te polaziš u goru zelenu
Bez umora gazeć strmog puta?

Kad si željan, čuj me i počuj me:
Žene su me natjerale amo,
Kad dođe svoj, one odmah mene:
„Evo jaje, od’te da ručamo!”

Marko Dekić, učitelj