Page 78 - Kalendar_2021

Oči u oči sa zlatomašnikom Štefanom Dumovićem

„U službi ovoj je i to pozitivnoga, ča sam si sobom zeo, kad sam se rodio
da sam rado med ljudi...”.

Takovoga človika po cijelom Gradišću nij’ ki je ne bi poznavao. Još i takovoga človika nij’, gdo
je neće zapametiti za jednim spravišćem. Zato je takorekuć i ikona Gradišćanskih Hrvatov, zla-
tomašnik Štefan Dumović, toliko obljubljen, poštovan i cijenjen, ne samo u hrvatskom krugu,
nego i med ognjogasci, policajci, vojniki, lugari i med kotrigi brojnih civilnih društav. Farnik je
za narod, teško je vjerovati, ali jur pedeset ljet dugo. Iako smo se čudakrat našli i pominali o
radosti i poteškoća na njevom bogatom svećeničkom putu, ov skoro trourni razgovor naprav-
ljen je s njimi na židanskom farofu med škatuljami selidbe u drugu zgradu. Svitlo-sjajna boja je
pofarbala i riči zbog njevoga okrugloga jubileja u dušobrižničtvu i zbog 80. rodjendana.

– Ovako kad najzad pogledate na svoj žitak, kako mislite, ste se narodili za ovu
službu „u jarmu Božjem”?
– Da, aš nigdar nisam imao tu misao duševno da
bi bio umoran, nego svaki dan, svaku uru znao sam
zač sam se dao posvetiti. Kamo sam krenuo na put,
ki me je do prvoga cilja dopeljao, pak onda me i u
službu postavio. Kot školar čuda misli sam imao, ča
kanim biti, i kad sam završio 8. razred u Čepregu,
htio sam dalje u kisešku Gimnaziju Nikole Jurišića.
Za kratko vrime sam dostao odgovor najzad da
zbog političkih uzrokov ne moru me gorizeti. A i moj
otac su dospili u zatvor. Kad se je u Čepregu 1949.
ljeta svečevao Prvi maj, tamo je buna velika nastala
protiv komunizmuša, uvečer u škurini. Med njimi
je bio jedan junak, i brat mojega oca, Ivan Dumović.
Onda kad su zašli iskati ki je sudjelovao u toj buni,
moj stric su prošli prik granice, sve do Nimškoga, kade su živili i umrli. Mojega oca
su hapsili, aš političko su htili dokazati da su se na ovo junaki duglje priredjivali.
Dospili su u Hartu u zatvor, kraj Kalocse i tote su prez sudjenja zaprti bili devet
misec. Kad su ga pustili domom još pol ljeta svaki misec su hodili na policiju se ja-
viti, u Čepreg. Teško im je bilo pod tim stresom živiti, Prisičani 4-5 su bili nutri,
kim je i kaštiga došla. Onda sam ostao s majkom i ocem, sestrom i malim bratom
kot seljak, išao na polje djelati, s konji orati i sijati, a u šesnaestom ljetu sam se za-
poslio u staračkom domu Prisike. Po hranu sam išao na konji, na koli i kad sam
prošao osamnaesto ljeto, javio sam se u jursku Gimnaziju Ferenca Kazinczya. Ferenc
Varga iz Prisike, isto tako je išao s manom, skupa smo se najavili. Jurska biškupija je
svako ljeto razglasila da ki su kade va djeli zaposleni, moru tote maturu preskrbiti
i zatim se javiti na bogoslužje. Kad smo zašli u gimnaziju bilo je da pismeno nas
ispitaju ča znamo, gramatički kako stojimo. Ja sam pak tako velike pogriške nači-
njio iz ugerskoga pravopisa da me je nuterzvala učiteljica i ispitala me, kako sam ja
simo zašao, aš ja po ugerski tako sam pisao, kako sam riči izgovarao. Rekao sam joj
da sam ja iz Prisike i devet ljet sam bio star, kad sam nek toliko znao po ugerski

74 2021 HRVATSKI KALENDAR